Негативна дијалектика — Теодор В. Адорно

Формулација „негативна дијалектика” коси се с традицијом. Дијалектика већ код Платона стреми томе да се негацијом као средством мишљења успостави нешто позитивно; то је касније прегнантно изражено фигуром негације негације. Ова књига настоји да ослободи дијалектику такве афирмативне суштине, а да при том не изгуби своју одређеност. Једна од намера књиге је развијање њеног парадоксалног наслова.

Оно што би, по владајућим филозофским представама, требало да буде основа, аутор развија тек пошто је већ развио много тога што се под тим представама већ уздиже на некој основи. То подразумева и критику појма основа и примат садржајног мишљења. Кретање тог мишљења задобија своју самосвест само у извршењу. Потребно му је оно што је по још делатним правилима игре духа секундарно.

Није ствар само у томе да се даје методологија ауторових материјалних радова: по теорији негативне дијалектике не постоји чак ни некакав континуум између тих радова и ње саме. Али, свакако, такав је дисконтинуитет обрађен, као и упутства за мишљење која се из њега могу разабрати. Поступак се не утемељује него оправдава. Аутор показује карте онолико колико је то у његовој моћи; али то још увек нипошто није игра.

Када је Бенјамин 1937 читао онај део Метакритике спознајне теорије који је аутор до тада био довршио — последње поглавље оног издања — подсетио је како ваља проћи кроз ледену пустињу апстракције да би се исправно дошло до конкретног филозофирања. Негативна дијалектика ретроспективно показује један такав пут. У савременој филозофији, конкретност се постизала углавном само лукавством. Насупрот томе, овај претежно апстрактни текст не жели мање да служи аутентичности ове конкретности него да објасни ауторов конкретан начин деловања. Негативна дијалектика, која се не дотиче ниједне естетске теме, ипак би се могла назвати антисистемом, у смислу у коме се у најновијим естетским расправама говори о антијунаку и антидрами. Она настоји, помоћу логике последица, да се пресели на место које сада заузима принцип јединства и превласт надређеног концепта идеја о томе шта је изван моћи таквог јединства. Од када је аутор почео да се ослања на сопствене духовне импулсе, сматрао је својим задатком да снагом субјекта оконча појаву конститутивне субјективности; он више не жели да одлаже извршење тог задатка. Истовремено, један од одлучујућих мотива било је строго превазилажење званичне поделе на чисту филозофију и чињенично, односно формално-научно.

Увод излаже појам филозофског искуства. Први део полази од стања онтологије које доминира у Немачкој. Не суди се одозго, већ се схвата и иманентно критикује у погледу потребе која је сама по себи проблематична. Други део наставља ове резултате у правцу идеје негативне дијалектике и њеног односа према неким категоријама које задржава, али их истовремено мења. Трећи део, коначно, развија моделе негативне дијалектике. Они нису примери и не објашњавају једноставно нека општа разматрања. Водећи ка стварном, они желе да узму у обзир и садржајну намеру онога што је прво уопште третирано из нужде, за разлику од употребе примера као нечег равнодушног што је увео Платон, а филозофија га после понавља. Модели, стављајући до знања шта је негативна дијалектика, и изводећи је у реалну област у складу са сопственим концептом, разматрају, слично тзв. егземпларном методу, кључне концепте филозофских дисциплина, како би продрли у њихово средиште. У области моралне филозофије, то треба постићи дијалектиком слободе; с обзиром на филозофију историје, реч је о „светском духу и природној историји”; последње поглавље условно кружи око метафизичких питања, у смислу окретања осе коперниканског обрта помоћу критичке саморефлексије.

Улрих Зонеман ради на књизи која би требала да се назове Негативна антропологија. Ни он ни аутор нису знали ништа о овој подударности. Она указује на принуду која произлази из саме ствари.

Аутор зна да ће Негативна дијалектика изазвати отпор. Без злобе стога оставља свима онима, и овде и онде, весеље да изјаве како су они то ионако увек говорили, а сада је аутор то коначно признао.

Франкфурт, лето 1966.